Štampa 

Dragoslav Mitrović - Roske  (1931 - 2004)

Selo Kopljare poznato je, kako i samo ime govori, po izradi kopalja, ali i po tome što je samo dva dana uoči istorijskog skupa u Orašcu, ugostilo vođu Prvog srpskog ustanka Karađorđa.
Iz tog šumadijskog mestašca, 1940. godine, u Lajkovac će se kao devetogodišnjak doseliti Dragoslav Mitrović Roske.

U početku je stanovao u nekadašnjoj “Koloniji” koju su činile železničke zgrade, i gde će napraviti svoje prve fudbalske korake. Igrajući za FK “Koloniju” takmičio se protiv lokalnih ekipa, “Trijangle”, “Badnjače”, “Guskovače”, a posebno su mu bili dragi, tradicionalni susreti “Gornjana” i “Donjana”.

Posle nekog vremena dođe trenutak da Roske svoje dečačko šutiranje lopte na lokalnoj livadi preseli na ozbiljnije terene, pa tako 1947. godine pristupa velikoj porodici FK “Železničar”, da bi već posle dve godine debitovao na utakmici protiv “14 Oktobra” u Kruševcu,
zamenivši povređenog Milorada Ivanovića, doprinosi pobedi svog tima od 1:2, ustalivši se tako na poziciji centarhalfa.

U to vreme način igranja je bio nešto drugojačiji, pa se više forsirao napad sa preskakanjem sredine terena, takozvano “bunarenje”, Roske kao izrazito visok igrač, veoma je bio uspešan u igri glavom, uspevajući da većinu protivničkih napada lako osujeti.
Dugo godina će biti nezamenljiv na toj poziciji, sve do jedne utakmice u Lajkovcu, kada će doživeti težu povredu desne noge, posle koje prestaje sa aktivnim igranjem.

Kao aktivan igrač Dragoslav Mitrović je puno značio za klub, bio je pouzdan oslonac u odbrani, ali i veoma omiljen saigrač, vedrog duha, uvek spreman za pesmu i šalu,
mada ništa manji njegov doprinos neće biti ni po prestanku igranja.

Kao dugogodišnji član “Željine” uprave, a ujedno radeći u Beogradu na mnogim značajnim i odgovornim mestima na Železnici, bio je u mogućnosti da pomaže klubu, što je Roske i činio.
Zaslužan je između ostalog i za odlazak kluba u Poljsku i odigravanje prve međunarodne utakmice protiv “Polonije” u Varšavi.

Pored “Želje”, Roske je mnogo voleo Kolubaru i na njoj Jolića vodenicu, bio je strastveni ribolovac.
Često je odlazio u kafanu, uživajući u boemskom životu sa svojim drugarima, gde bi kada popije koju čašicu više, znao da traži da mu pevaju “Pred Milkinom kućom” njemu veoma dragu pesmu, jer je najviše voleo svoju suprugu Milku.