Lajkovac
facebook_page_plugin

Mihailo Matić - Maća  (1941 - 2014)

Vremenska distanca je potrebna da bi se što pouzdanije vrednovale određene pojave u društvu i kolektivu, u ovom slučaju sportskom.
Jer, vreme je pouzdan pokazatelj i veoma nepristrasan sudija, a ponajviše kod svakog od nas, i  delima našim - kada sve prođe i mnogi vetrovi protutnje iza svakoga od nas ostaje odjek u vremenu o tome šta smo i kako činili. Svojevrsni vremenski testament.

U tom vremenskom testamentu za buduće generacije, kako simpatizera, navijača ili aktivnih učesnika u fudbalskoj porodici Želje, nalazi se i ime Mihaila Matića Maće, čoveka koji je svojim angažovanjem u klubu, da li kao igrač, trener ili u bilo kojoj drugoj ulozi, davao nesebično celog sebe. Kod ovog poklonika fudbalske igre, obe su se neraskidivo prožimale.

Maćini fudbalski počeci u Želji, nisu dali očekivane rezultate, pa je veoma rano odlučio da prestane sa igranjem i otpočne pripreme za trenerski poziv, istovremeno vodeći računa da uvek bude blizu svog voljenog kluba.
Postoji i jedna anegdota iz tog perioda, odnosi se na 1968. godinu, kada se Maća ženio. Želja je baš tog dana igrao utakmicu na svom stadionu. I tako, mladoženja napusti svoju svadbu i ode na stadion, a kada su ga poznanici videli na tribinama u svečanom odelu sa cvetom na reveru, jedan ga upita “Maćo, sa koje to svadbe dolazis?” Maća mu je kratko odgovorio: “Sa svoje”.

Početkom sedamdesetih proslog veka, tačnije 1973. godine na kraju polusezone Mihailo Matić se priključuje Željinom stručnom štabu, u kojem je trener bio Slobodan Milovanović - Šljivac, tako da je do kraja sezone, tim vodio ovaj dvojac fudbalskih trenera,
Inače u privatnom životu Maća i Šljivac su važili za izuzetno dobre drugare, pa je njihova saradnja na klupi bila relativno dobra, i trajala je povremeno sa kraćim prekidima sve do sezone 1977/78. kada Mihailo preuzima da samostalno predvodi tim.

Daleke 1978. godine, u proleće, FK Železničar odlazi u Poljsku na svoju prvu međunarodnu turneju. Medjutim, na toj turneji Želja će odigrati samo jednu utakmicu i to protiv Varšavske Polonije, koja je bila prvoligaš i učesnik uefinih takmičenja. Rezultat je bio nerešen (0:0) uz napomenu da je Lajkovčanima poništen regularan gol. Tim je vodio Mihailo Matić koji je od Poljaka, zajedno sa svojim igračima dobio sve pohvale za igru, ostavivši ih u neverici, da tako kvalitetno igra klub iz nižerazedne Jugoslovenske lige, Poljaci su pitali ljude iz uprave našeg kluba: “Kako li tek igraju vaši prvoligaši?!”.
Po povratku sa turneje i uspešne promocije na prvoj internacionalnoj utakmici, uprava kluba odlučuje da Mihailo nastavi da i ubuduće radi sa prvim timom, tako da “Maća” nastavlja sa radom na poziciji trenera prvog tima sve do 1984. godine.
Treba napomenuti da je u tom periodu bilo i prekida u njegovom radu, ali kad god je klub imao određenih problema i uprava mu se obratila za pomoć, on se bezuslovno vraćao i vodio tim, sve do sredine osamdesetih, kada se u potpunosti posvećuje mlađim kategorijama Želje.
Period u kome je Maća predvodio mlađe kategorije može se smatrati možda i najuspešnijim u istoriji kluba, pre svega po masovnosti kao i velikom broju mladih igrača koje je klub kasnije sa uspehom regrutovao za prvi tim, iznedrivši i nekoliko kasnije veoma kvalitetnih i uspešnih fudbalera.
Maća je bio svestan koliko za jedan klub znači rad sa mladima, da je to budućnost i budući oslonac, pa se trudio da što više okupi i motiviše dečake, buduće fudbalere, da zavole igru sa loptom i klub u kojem stasavaju.

Kada se na kraju osvrnemo na Maćin trenerski staž: Preko dvadeset godina bio trener u FK Železničar i to u raznim selekcijama, a za svoj rad nikada nije tražio niti dobijao bilo kakvu novčanu nadoknadu!
Uvek je bio tu za svoj klub, ne prestajući da mu se posvećuje ni odlaskom u penziju, okupljajući veterane FK Železničar, organizujući njihova druženja kao i odigravanje  revijalnih utakmica. U tom periodu je posebno značajan njegov rad na prikupljanju podataka iz istorijata kluba, sačuvavši je od nezaborava.

Koliko je neizbrisiv trag u FK Železničar ostavio Maća, još uvek provejava u sećanju svih ljubitelja sporta kojima je plava boja u srcu. Odlazeći još uvek nedeljom na brdo, gde Želja igra svoje utakmice i gde se prolama huk sa tribina, stadiona na kojem je Maća provodio svoje najlepše trenutke i za koji je bio neraskidivo vezan,
sve dok nije otišao sa životne scene, ispraćen sa zastavom kluba koji je toliko voleo i govorom svog prijatelja i Željine legende Bore Grujičića,
nadamo se na neko bolje mesto, na kome će sresti svoje stare drugare i gde će igrati i voditi neke druge utakmice...

Pin It