Lajkovac - Treneri

Živko Milovanović - Žika Pop

Rođen 1914 godine u svešteničkoj porodici, Živko odrasta kao jedno od četvoro dece od oca Boška Milovanovića, inače prvog pravoslavnog popa u Lajkovcu, i sva četvorica braće igraće kasnije u Želji. Kao najstariji, Petar nastupa za prvu generaciju igrača "Želje", ali veoma rano odlazi za Ameriku u kojoj ostaje do kraja života, drugi je Miloš koji takođe igra u prvoj generaciji “Želje” ali će na žalost, 1945 godine tragično nastradati, dok je najmlađi Stanko, zaigrao u trećoj generaciji i smatra se najboljim fudbalerom sa ovih prostora.

Fudbalski početak Žike Popa, vezuje se za drugu generaciju Željinih igrača, i to na poziciji zadnjeg veznog. Bio je veoma požrtvovan i borben, nekada i grub, jer nije voleo da gubi “Želja” mu je bio iznad svega, pa je tako na utakmici protiv FK Bogoljuba u kojem je te sezone igrao njegov mlađi brat Stanko, pokazao da ni brat neće biti pošteđen oštrih duela, zamerivši mu što je zaigrao protiv "Želje".

Posle Drugog svetskog rata, Jugoslaviji je bila prilično razorena i siromašna pa ni uslovi za bavljenje sportom nisu bili ništa bolji, Žika Pop preuzima plavu dizelku. Trenirajući je više od deset sezona postaje trener sa najdužim stažom u istoriji kluba, bio je trener sa velikim autoritetom i gvozdenom disciplinom, čak ne prezajući da neposlušnim igračima nekada podeli i koji šamar! Bio je pravičan i odan klubu od kojeg nije dobijao novčana primanja, niti ih je tražio, mnogo je voleo Želju ostavši mu veran do kraja života.

Detalji: Kategorija: Treneri; Objavljeno 04 januar 2019; Pogodaka: 1232

Vojislav Despotović - Vojkan (1932 - 2015)

Dolazak Vojkana Despotovića - “Bata Gibe” u Lajkovac i njegov rad u klubu, imali su ogroman uticaj na rad i razumevanje fudbalske igre Lajkovčana, da su neki od njegovih saradnika išli toliko daleko pa su govorili „da se fudbal u Lajkovcu deli na pre i posle dolaska Vojkana“, čoveka koji se fudbalom bavio samo iz jednog razloga, jer ga je neizmerno voleo, spadao je u krug ljudi kojima je fudbal bio ispred svega, ljubomorno ga čuvajući samo za sebe, inače „Bata Giba“ je igrao za BSK, Partizan, Slobodu, Zenicu.. a po završetku igračke karijere mnoge klubove iz bivše Jugoslavije uspešno trenirao, ostvarivši zapažene rezultate.

Početkom osamdesetih godina, klub se i dalje takmiči u zoni pokušavajući da se popenje stepenik više i konačno postane Srpskoligaš, što bi klubu koji ima tako dugu i bogatu tradiciju i priličilo, a posebno bi obradovalo armiju navijača kao i simpatizera „plavih“ kojih je bilo i van Lajkovca, već u sezoni 1982/83 Železničar postaje član druge lige, u kojoj na žalost ne ostaje dugo, loše igre i dodatne okolnosti, dovode do toga da klub posle samo dve sezone igranja kao Srpskoligaš se vrati u zonu, bio je to jasan signal, da u klubu mora doći do suštinskih promena.
Železničar posle ispadanja iz Srpske lige, u sezoni 1984/85 nastavlja takmičenje u posavsko podunavskoj zoni, kada u Lajkovac dolazi Vojkan Despotović iz igračkih dana poznatiji kao „Bata Giba" čiji je mentor bio legendarni Moša Marjanović, preuzevši trenersku klupu Želje, ovaj iskusni strateg i odličan poznavalac fudbalske igre, uvodi korenite promene u naš klub, igrače uči igri ali i ponašanju na terenu i van njega, insistira na što boljem radu sa mlađim kategorijama, pružajući im priliku igranja za prvi tim, ovakav način rada kao i dodatna igračka pojačanja ubrzo pokazuju rezultate, „Želja“ se 1987 godine vraća u drugu Srpsku ligu, a već naredne sezone ulazi i u prvu Srpsku ligu, u kojoj igra toliko nadmoćno, „gazeći“ sve pred sobom, gde od novinara sporta dobija nadimak “Lajkovačka Dizelka”, “čiji glavni mašinovođa” Vojkan Despotović skoro punih devet godina, uz kratke prekide, veoma vešto upravlja pobedičkom mašinerijom, ostavljajući za sobom takva imena poput Beogradskog zmaja, Čukaričkog, Sinđelića i Radničkog sa N.Beograda kojeg je tada predvodio čuveni strateg Ljubiša Tumbaković.

Železničar je sa Vojkanom na klupi ostvario do tada najveći uspeh u svojoj istoriji, i tako trasirao put budućim generacijama koje će ime Železničara učiniti još poznatijim na fudbalskoj mapi tadašnje SR Jugoslavije, zaigravši u drugoj saveznoj ligi ispunivši san mnogih generacija, kako onih koji su Decembra daleke 1927 godine odlučili da se u Lajkovcu osnuje fudbalski klub, tako i svih onih koji su došli posle njih i nastavili da svojom ljubavlju i požrtvovanjem pomognu,
da punih devet decenija „fudbalskim kolosekom“ juri „Lajkovačka dizelka“.

Detalji: Kategorija: Treneri; Objavljeno 23 januar 2019; Pogodaka: 913

Vasilije Šijaković (1929 - 2003)

U Lajkovcu se ne pamti da je na trenersku klupu FK Železničar, seo poznatiji i priznatiji sportista nego što je bio Vasilije Šijaković. Rođen 1931 godine u Nikšiću, kao igrač branio je boje naših vodećih klubova, OFK Beograda, Crvene Zvezde i Partizana, dok je karijeru završio u Francuskom FC Grenobl. Treba još napomenuti da je Šijaković nastupao i za najbolju selekcju Jugoslavije, ukupno jedanaest puta, učestvujući sa njom i na svetskom prvenstvu u Čileu.

Po završetku igračke karijere, 1965. godine počinje sa trenerskim pozivom, sve do 1979. godine kada zbog bolesti jedno vreme prestaje sa radom.
I tako dolazimo do 1991. godine, kada rukovodstvo FK Železničar, odlučuje da na klupu plavih dovede poznatog stručnjaka, želeći da klub osigura opstanak u ligi. Međutim desilo se nešto što niko nije mogao ni da nasluti. Klub je osvojio u prolećnom delu prvenstva samo jedan bod, zauzevši poslednje mesto u Prvoj srpskoj ligi.
Najblaže rečeno loš početak!

Nerazumevanje pojedinih igrača sa trenerom Šijakovićem, prerasta kasnije i u otvoren sukob, uslovivši ubrzo da ovaj poznati stručnjak podnese ostavku i napusti Lajkovac.
Prava je šteta sto se ova epizoda završila ovako neslavno, jer da su možda neke okolnosti bile drugačije, sigurno ni bolji rezultati ne bi izostali. Ovako samo ostaje podatak, da je čuveni Vasilije Šijaković, trenirao Lajkovački FK Železničar, veoma kratko i na žalost ne baš uspešno.

Detalji: Kategorija: Treneri; Objavljeno 22 januar 2019; Pogodaka: 1222

Stanko Milovanović - Pop (1922 - 1995)

"Divan čovek, veliki fudbaler, nenadmašni dribler i golgeter" (S.J.Uča)

Stanko Milovanović – Pop, rođen 1 Januara daleke 1922 godine u Lajkovcu, svoju fudbalsku karijeru započeo je 1939 godine u Želji, da bi kasnije prešao u Obrenovac, za vreme okupacije je igrao za "SK 1913" (nekadašnju "Jugoslaviju").zanimljiv je i podatak da je 1944 za vreme okupacije igrao za reprezentaciju Srbije na kojoj je igrao i čuveni Rajko Mitić.

Završetak drugog svetskog rata Stanka odvodi u Beogradski Partizan, u kojem igra samo jednu sezonu, ali izgleda da je i to bilo dovoljno da veliki Stjepan Bobek na slavi kod trenera Miše Pavića,
Stanka proglasi najboljim igračem sa kojim je igrao.

Pred kraj svoje karijere u periodu od 1954 do 1957 nastupa za Valjevsku Budućnost koja je tada proživljvala svoje zvezdane trenutke i sve to zahvaljujući neverovatnim igrama Stanka - Popa, za koga se tada pričalo da su treneri protivničkih ekipa smišljali taktiku kako da ga zaustave.

Posle sjajnih igara u Budućnosti, stanko se 1958 godine vraća u svoj Lajkovac i nastupa za FK Železničar u kojem je i ponikao, gde svojim igrama nastavlja da oduševljava ljubitelje fudbala, sve do 1960 godine kada se i oprašta od aktivnog igranja.
Svoj rad Milovanović u Želji nastavlja kao trener, pomažući novim fudbalskim naraštajima kako svojim znanjem tako ogromnim autoritetom koji je nesumljivo imao kod Igrača,
jer Stanko Milovanović je uživao veliki ugled u najvišim fudbalskom krugovima, to potvrđuje i anketa „Politike“, za najboljeg Jugoslovenskog fudbalera, gde je Tomislav Kaloperović, Stanka Milovanovića naveo kao najboljeg posleratnog fudbalera.

Kako onda objasniti da Milovanović sa takvim fudbalskim darom, gde je i više puta od fudbalskih stručnjaka proglašavan za jedno od najboljih levih krila Jugoslavije, nije napravio veću fudbalsku karijeru, odgovor leži verovatno u njegovom boemskom načinu života, jer pored fudbalskih veština Stanko je bio veliki šarmer, voleo je slikarstvo bio nenadmašan igrač bilijara i strastveni ribolovac, oni koji su imali sreću da ga upoznaju i sa njim provode vreme, govorili su da je Stanko bio izuzetno dobar i duhovit čovek.

Stanko Milovanović već dugo nije više sa nama, sahranjen je u rodnom Lajkovcu, gde je obukavši plavi dres Želje, započeo fudbalski ples, igrajući ga širom Jugoslavije, pokazujući svu lepotu fudbalske igre, i udahnjujući u nju svoj neponovljiv šarm i duh, koji je poneo iz male ali po svemu posebne varošice, u kojoj se i do danas prepričava legenda o nezaboravnom šmekeru, boemu i najvećem Lajkovačkom majstoru fudbala, jedinstvenom Stanku Milovanoviću – Popu.

Detalji: Kategorija: Treneri; Objavljeno 15 februar 2017; Pogodaka: 821

Slobodan Radovanović - Matori Musa

Da je rođen u ovom vremenu, Slobodan Radovanović ili Matori Musa, kako ga je većina znala, sigurno bi bio nadaleko poznat na društvenim mrežama i internet video kanalima, jer se zaista radilo o velikom šaljivdžiji i zanimljivom čoveku.

Rođen je 1935. godine u mestu Dubić, opština Čačak, ali veoma mlad se sa porodicom preseljava u Lajkovac, u kojem pravi i svoje prve fudbalske korake. Na žalost, u to vreme nije bio organizovan rad sa mlađim kategorijama, pa su dečaci međusobno odigravali utakmice, gde se Slobodan isticao sa svojim talentom, sve dok nije upisao učiteljski smer i krenuo na školovanje u susedni Ub, gde pored školovanja počinje sa igrama za lokalni klub Jedinstvo u kojem se veoma isticao, kako igrama tako i nestašlucima.
Tako je zabeleženo da je na jednoj kup utakmici u Lazarevcu, predriblao kompletnu odbranu Kolubare zajedno sa tadašnim golmanom Mojulićem i umesto da postigne gol uhvatio loptu rukama i prebacio je preko gola! Sve to se odigralo kod rezultata 1:6 za Jedinstvo pa nije bilo posledica. Opet, na drugoj utakmici, u Valjevu, na stadionu “Park Pećina” lopta je za vreme utakmice upala u reku Kolubaru i pošto nije bilo rezervne, Matori Musa je uskočio u vodu i izvadio loptu.

Početak u FK Železničar se vezuje za 1968 godinu i utakmicu protiv Turbine iz Vreoca. Debi je bio uspešan i “Želja” je slavio sa 1:3 Slobodan, međutim, nije dugo nosio dres “Želje” svega deset utakmica. Prava šteta, jer se radilo o veoma dobrom napadaču.

Po završetku igračke karijere 1968 godine preuzima trenersku klupu “Želje” gde u sezoni 1968/89 uspeva da opstane u tadašnjoj Podrinjsko Kolubarskoj ligi, ali već posle završetka naredne sezone, gde beleži nešto skromniji rezultat, napušta trenersku poziciju ostvarivši u odnosu sa svoj igrački a kasnije i trenerski potencijal, dosta skroman učinak u FK Železničar.

Detalji: Kategorija: Treneri; Objavljeno 08 januar 2019; Pogodaka: 1165

Slobodan Milovanović - Šljivac (1941 - 1988)

Posle upućenog centaršuta, Šljivac bi se okrenuo prema publici i uzvknuo „ljudi gol“ i lopta bi obično doletela na prvu stativu, gde bi je Stanimir – Musa glavom poslao u gol.

Slobodan i Milisav blizanci koji su rođeni u porodici Stepanović 1941 godine, kada su nad Srbijom kao i Evropom polako nadolazili oblaci velikog svetskog rata,

Ispostaviće se najkrvavijem u ljudskoj istoriji, koji je celom čovečanstvu doneo toliko nesreće i patnje, koja na žalost nije zaobišla ni porodicu Stepanović koja, dve godine od rođenja blizanaca 1943 godine usled teških životnih uslova i nemaštine, ostaje bez malog Milisava, koji se teško razboleva i umire.

Te nesrećne 1943 godine Porodica Stepanović iz Skobalja se seli u Lajkovac, gde Slobodanov otac dobija posao na železnici, u početku je porodica stanovala u železničkoj koloniji, da bi negde oko 1955 godine preselila se u novi stan, kada iz određenih društveno političkih okolnosti menja i prezime u Milovanović.

Pre nastavka priče o Slobodanu Milovanoviću Šljivacu, napomenućemo još da je imao i starijeg brata Budimira, rođenog 1939 godine, koji je takođe bio dugogodišnji igrač i trener Železničara,

Slobodan kao dečak odlazi u Rakovicu gde uči zanat, ali ujedno počinje sa treninzima i nastupima za mlađe kategorije Želje, fudbalski stručnjaci ubrzo primećuju da se radi o veoma talentovanom dečaku, tako da već početkom 1960 godine nastupa za prvi tim Želje,
izvučen dres, spuštene štucne bili su prepoznatljivi detalji ovog istinskog majstora fudbalske igre, čiji su golovi, slobodni udarci i centaršutevi izmamljivali aplauze i oduševljenje navijača na Željinim utakmicama, igrajući na poziciji levog krila koristio je svoju brzinu da veoma lako ostavlja protivničke igrače iza sebe.

U periodu kada Šljivac svojim sjajnim igrama postaje poznat široj fudbalskoj javnosti, stižu ponude i od drugih klubova, pa tako pored Želje, popularni „Šljiva“ igra u Borcu iz Čačka, Radničkom Obrenovac, kao i u Voždovačkom(današnji Voždovac) gde svojim fudbalskim umećem i sjajnim igrama od navijača dobija nadimak „Pele“ po ugledu na tada najboljeg igrača na svetu, tih godina Voždovački je bio stabilan drugoligaš, a veliki doprinos takvom plasmanu, dao je Lajkovački fudbalski maestro Šljivac.

Međutim našeg majstora fudbalske igre, nije krasila disciplina kao ni želja da trenira, više je voleo boemski život i ribolov,

poznata je anegdota, kada Šljivac odlazi na probu u Beogradsku C.Zvezdu, i tadašnji trener Zvezde čuveni Branko Stanković, bio je zadovoljan kako je Šljivac odigrao na treningu, ali po završetku treninga poznati trener u obljižnjem restoranu zatiče Šljivca u društvu Miće Pakića, sa bocom žestokog pića ispred njih, prišavši Šljvcu Branko Stanković mu je rekao, „momak ako tako nastaviš, na sledeći trening ne moraš ni da dolaziš“,

i kako obično većina izabere lagodniji put, kojim se na žalost češće ide, tako je i Lajkovački majstor fudbalske igre izabrao kafanu i boemski život, te krajem 1974 godine završava sa aktivnim igranjem i to u svom matičnom klubu Železničaru.
Sredinom sedamdsetih, tačnije 1975 godine, Šljivac se vraća u svoj Železničar, ali ovog puta kao trener, gde pokazuje izuzetno poznavanje fudbalske strategije i vođenja utakmice, pa tako ni rezultati ne izostaju, jer već naredne sezone uvodi Železničar u viši rang,

ali treba napomenuti da je u nekoliko navrata, Šljivac napustao klupu plavih da bi se na posletku vraćao a u jednom periodu zajedno sa Matić Mihailom Maćom predvodio Želju,

i na kraju ove fudbalske ali i životne priče o još jednoj istinskoj legendi Lajkovačkog Želje, ostaje nam da pamtimo kako se nekad igralo i živelo za Želju, da kada je Želja igrao utakmice za Lajkovčane taj dan bio svojevrsni praznik, i da su uživali gledajući fudbalske majstore, među kojima je bio nesumljivo i Slobodan Milovanović Šljivac,

koji nas napusta dosta rano, 1988 godine, preselivši se na "nebeske terene" ostavivši za sobom uspomenu na vrsnog igrača i strelca, koji je mogao mnogo više postići, samo da je to i sam želeo.

Detalji: Kategorija: Treneri; Objavljeno 07 februar 2018; Pogodaka: 616

Raško Ivanović

"Raško Ivanović, jedan je od najboljih odbrambenih igrača koje je ovaj klub imao od njegovog postojanja. Dugo će proći dok se rodi novi Raško! Mana mu je, što hoće da se dogovara, ali na kraju ipak bude sve po njegovom" (Mihailo Matić - Maća)

Raško je rođen 1951. godine u selu Rubribreza, opština Lajkovac, veoma je rano počeo druženje sa fudbalskom loptom, igre i talenat ne prolaze nezapaženo, tako da već 1967. godine, debituje za Želju na utakmici protiv Mačve u Bogatiću, kada ga u igru uvodi trener Slobodan Radovanović.

Posle nekoliko uspešnih sezona u Lajkovcu, 1972. godine odlazi u sarajevski FK Železničar na probu kod čuvenog trenera Milana Ribara, a predsednik kluba je tada bio Ante Sučić rođeni Lajkovčanin,ali posle samo tri meseca provednih na Grbavici, nostalgija i teško snalaženje učinili su svoje i Raško napušta Sarajevo.

Vrativši se iz kratke sarajevske avanture u svoj matični klub u Lajkovac, Raško veoma uspešno komanduje odbranom Želje sve do 1975. godine kada prelazi FK Kolubara Lazarevac u kojoj će provesti narednih šest sezona, sve do 1981, godine i povratka u svoj Železničar u kojem 1984. godine na prijateljskoj utakmici protiv OFK Beograda stavlja tačku na dalje aktivno igranje fudbala.

Ostaće zabeleženo da je Raško bio jedan od najboljih odbrambenih Željinih igrača, i njegov pravi fudbalski as.

Devedesetih godina prošlog veka, FK Železničar konačno se vraća na staze uspeha i počinje sa usponom u igri ali i organizaciji kluba. U toku sezone uprava donosi odluku da na klupu dovede Raška Ivanovića, trenera koji je već vodio Jedinstvo sa Uba i Kolubaru iz Lazarevca, mada treba napomenuti da klub nije imao loše rezultate, ali ciljevi koje je tadašnje rukovodstvo kluba postavilo, tražilo je da je pored fudbalskog znanja, potreban neko na trenerskoj klupi sa jakim autoritetom i gvozdenom disciplinom.

Poznavaoci fudbalskih prilika u to vreme, većinom su se složili da je Raško pravi izbor, a da nisu pogrešili pokazaće nadolazeće vreme:

Svojim načinom rada, da je pored znanja igre sa loptom, potrebna i maksimalna fizička sprema, što podrazumeva redovno i disciplonovao treniranje, ali još veća disciplina na utakmici kao i koncentracija u igri, rezultiraće da Raško uspešno privede kraju sezonu, osvojivši prvo mesto na tabeli, i ulaskom Želje u drugu saveznu ligu, ispiše zlatnim slovima novo poglavlje u istoriji kluba, učinivši da ono što je nedostajalo: uspeh i takmičenje u elitnom fudbalskom društvu, konačno se i ostvare.

Na sreću velike porodice Željinih navijača, na tome se Raško neće zaustaviti, ne želeći da “velikim klubovima” Želja služi za gol razliku, traži od uprave, i dobija dodatna igračka pojačanja, sa kojima stvara izuzetno jak tim, dodatno ga taktički i fizički sprema pa kako u ligaškim i kup utakmicama, tako i prijateljskim, Želja pobeđuje daleko poznatije klubove poput podgoričke Budućnosti, nikšićke Sutjeske, cačanskog Borca, Slobode iz Lučana... kao i minimalan poraz u prijateljskoj utakmici sa Crvenom Zvezdom u kome je plavi tim bio nadmoćniji.

Svi ovi uspesi postaviće Železničar na vrh tabele, istaknuvši jasnu kandidaturu za ulazak u prvu ligu, tako se počela stvarati legenda o moćnom timu iz male varošice, poznatijem i kao “kaznena ekspedicija” kojom komanduje “pukovnik Gomeljski” kako Lajkovčani prozvaše Željinog trenera Raška Ivanovića, koji je imao i dodatni problem da nađe tim za pripremne utakmice, jer niko nije bio raspoložen za nadigravanje sa Lajkovačkom “Dizelkom”.

Železničar je u prvenstvu bio neumoljiv, ekipa je igrala na visokom nivou i pored toga što je praktično bila gost i kao domaćin, jer u tom periodu se gradio novi stadion u Lajkovcu, i Želja je ugošćavao svoje rivale u susednom Lazarevcu na Kolubarinom terenu. To nije omelo Raškovu ekipu da beleži odlične rezultate, sve do prekida prvenstva 1999. godine usled ratnih dešavanja, tako da ostaje enigma šta bi se desilo da je prvenstvo regularno završeno, da li bi Lajkovačka dizelka prešla i na prvoligaški kolosek?

Ovako ostaje da je Raško Ivanović sa svojom ekipom, napravio najveći uspeh u istoriji kluba, igrajući Drugu saveznu ligu, u kojoj je Zelja ređao pobede i u nastavku takmičenja, kada njegov tim nije znao za poraz, uspevši da svojim čvrstim stavom i autoritetom, nametne svoj stil, u kome su rad i odgovornost kao i disciplina bili na prvom mestu.

Detalji: Kategorija: Treneri; Objavljeno 21 januar 2019; Pogodaka: 1330

Miodrag Anić - Pacika (1912 - 1973)

Kada se prisetimo davno prošlih vremena i ljudi iz toga perioda, uvek osetimo neku setu, zamišljajući kako je tada bilo mnogo bolje, romantičnije i iskrenije, zaboravljjući namerno ili slučajno da se zapitamo da li postoji i ona druga strana, koja nije tako lepa i romantična a koja menja tako zamišljenu sliku,

naravno da postoji, a da u to vreme nije bilo ni malo lako, svedoči i primer Miodraga Anića koji je u to vreme bio veliki fudbalskii talenat,
pa su ga veoma brzo zapazili fudbalski stručnjaci u Valjevu, odvevši ga u FK Budućnost u kojoj je i započeo svoje prve fudbalske korake, i ne sluteći koliko će biti teški, jer u to vreme nije bilo baš popularno i društveno prihvatljivo bavljenje fudbalom, posebno u gimnaziji koju je tada pohađao, da bi posle nekog vremena i upozorenja da prekine sa igranjem, bio i isključen iz gimnazije.

Po završetku drugog svetskog rata Miodrag Anić “Pacika” dolazi u Lajkovac i zapošljava se na železničkoj stanici ili kako su je tada zvali “štaciji”, a uporedo sa poslom počinje i sa igrama za FK Železničar, u kojem i pored odličnih igara ne pokazuje do kraja svoj raskošni talenat, razlog je bio ozbiljan zdrastveni problem, pa je igrao sa jednim bubregom.

Ako je Milorad Anić, bio u nemogućnosti da pruži maksimum u Želji kao igrač, onda je kao trener ostavio dubok trag u Lajkovačkom fudbalu, a posebno u svom omiljenom klubu, trenirajući prvi tim krajem pedesetih godina, a kasnije i mlađe kategorije, prenoseći svoje ogromno iskustvo i znanje na mlađe igrače.

Detalji: Kategorija: Treneri; Objavljeno 28 decembar 2018; Pogodaka: 1313

Miladin Šimunović - Prle (1931 - 1979)

U železničkoj varošici, prepunoj fudbalskih talenata, rađa se još jedno nama poznato ime, Miladin Šimunović - Prle, koji svoje prvo druženje sa loptom počinje u FK Železničar.
U ratnim godinama, tačnije 1944 godine, kada mladi Šimunović počinje sa prvim igrama nije postojao rad sa mlađim kategorijama, pa je morao čekati svoju priliku da u određenim situacijama popunjava u starijim kategorijama tim, mada je zbog svoje dobre fizičke konstitucije često dobijao tu priliku. Da zaigra za seniore, priliku dobija tek 1951 godine, kada ga trener postavlja na poziciju veziste.
Nije ga krasila brzina, ali je bio izuzetno fizički jak, krasila ga je dobra gradnja i kontrola lopte kao i izuzetno snažan šut, pa je često pogađao protivničku mrežu i sa većih udaljenosti.
Karakterističan mu je bio drop kik udarac ali i veoma prgava narav, pa su mu sudije često pokazivale kartone a neretko i put u svlačionicu. Početkom šezdesetih, tačnije u sezoni 1961/62. kada je Želja igrao u Valjevskom fudbalskom podsavezu, na kormilo kluba dolazi Miladin Šimunović.
Trenerski početak u matičnom klubu za Miladina Šimunovića je bio prilično uspešan, jer te sezone Železničar osvaja prvo mesto u ligi, i postiže dosta zapaženih rezultata, od kojih izdvajamo, visoku pobedu nad Ribnicom od 10:0, Rudarom 10:1, Posavinom 7:0, Jedinstvom 6:1, Mačvom 5:0, Radničkim 1:5, Kolubarom 5:2. Bila je veoma uspešna sezona, pa klub i naredne sezone produžava saradnju sa Miladinom, koji je bio veoma strog i zahtevan trener, pa se dešavalo da za neki nestašluk igrač dobije i koji vaspitni šamar.
Već sledeće sezone nije uspeo da ponovi uspeh iz predhodne, pa napušta klupu Želje, ostavši samo dve sezone kao trener.

Miladin Šimunović - Prle nastavlja svoj angažman u Železničaru na raznim mestima u upravi kluba, pomažući svom klubu, sve do tog kobnog šestog Oktobra 1979 godine kada u teškoj saobraćajnoj nesreći, zauvek odlazi sa životne pozornice jedinstveni Miladin Šimunović - Prle.

Detalji: Kategorija: Treneri; Objavljeno 07 januar 2019; Pogodaka: 1041

Mihailo Matić - Maća (1941 - 2014)

Vremenska distanca je potrebna da bi se što pouzdanije vrednovale određene pojave u društvu i kolektivu, u ovom slučaju sportskom.
Jer, vreme je pouzdan pokazatelj i veoma nepristrasan sudija, a ponajviše kod svakog od nas, i delima našim - kada sve prođe i mnogi vetrovi protutnje iza svakoga od nas ostaje odjek u vremenu o tome šta smo i kako činili. Svojevrsni vremenski testament.

U tom vremenskom testamentu za buduće generacije, kako simpatizera, navijača ili aktivnih učesnika u fudbalskoj porodici Želje, nalazi se i ime Mihaila Matića Maće, čoveka koji je svojim angažovanjem u klubu, da li kao igrač, trener ili u bilo kojoj drugoj ulozi, davao nesebično celog sebe. Kod ovog poklonika fudbalske igre, obe su se neraskidivo prožimale.

Maćini fudbalski počeci u Želji, nisu dali očekivane rezultate, pa je veoma rano odlučio da prestane sa igranjem i otpočne pripreme za trenerski poziv, istovremeno vodeći računa da uvek bude blizu svog voljenog kluba.
Postoji i jedna anegdota iz tog perioda, odnosi se na 1968. godinu, kada se Maća ženio. Želja je baš tog dana igrao utakmicu na svom stadionu. I tako, mladoženja napusti svoju svadbu i ode na stadion, a kada su ga poznanici videli na tribinama u svečanom odelu sa cvetom na reveru, jedan ga upita “Maćo, sa koje to svadbe dolazis?” Maća mu je kratko odgovorio: “Sa svoje”.

Početkom sedamdesetih proslog veka, tačnije 1973. godine na kraju polusezone Mihailo Matić se priključuje Željinom stručnom štabu, u kojem je trener bio Slobodan Milovanović - Šljivac, tako da je do kraja sezone, tim vodio ovaj dvojac fudbalskih trenera,
Inače u privatnom životu Maća i Šljivac su važili za izuzetno dobre drugare, pa je njihova saradnja na klupi bila relativno dobra, i trajala je povremeno sa kraćim prekidima sve do sezone 1977/78. kada Mihailo preuzima da samostalno predvodi tim.

Daleke 1978. godine, u proleće, FK Železničar odlazi u Poljsku na svoju prvu međunarodnu turneju. Medjutim, na toj turneji Želja će odigrati samo jednu utakmicu i to protiv Varšavske Polonije, koja je bila prvoligaš i učesnik uefinih takmičenja. Rezultat je bio nerešen (0:0) uz napomenu da je Lajkovčanima poništen regularan gol. Tim je vodio Mihailo Matić koji je od Poljaka, zajedno sa svojim igračima dobio sve pohvale za igru, ostavivši ih u neverici, da tako kvalitetno igra klub iz nižerazedne Jugoslovenske lige, Poljaci su pitali ljude iz uprave našeg kluba: “Kako li tek igraju vaši prvoligaši?!”.
Po povratku sa turneje i uspešne promocije na prvoj internacionalnoj utakmici, uprava kluba odlučuje da Mihailo nastavi da i ubuduće radi sa prvim timom, tako da “Maća” nastavlja sa radom na poziciji trenera prvog tima sve do 1984. godine.
Treba napomenuti da je u tom periodu bilo i prekida u njegovom radu, ali kad god je klub imao određenih problema i uprava mu se obratila za pomoć, on se bezuslovno vraćao i vodio tim, sve do sredine osamdesetih, kada se u potpunosti posvećuje mlađim kategorijama Želje.
Period u kome je Maća predvodio mlađe kategorije može se smatrati možda i najuspešnijim u istoriji kluba, pre svega po masovnosti kao i velikom broju mladih igrača koje je klub kasnije sa uspehom regrutovao za prvi tim, iznedrivši i nekoliko kasnije veoma kvalitetnih i uspešnih fudbalera.
Maća je bio svestan koliko za jedan klub znači rad sa mladima, da je to budućnost i budući oslonac, pa se trudio da što više okupi i motiviše dečake, buduće fudbalere, da zavole igru sa loptom i klub u kojem stasavaju.

Kada se na kraju osvrnemo na Maćin trenerski staž: Preko dvadeset godina bio trener u FK Železničar i to u raznim selekcijama, a za svoj rad nikada nije tražio niti dobijao bilo kakvu novčanu nadoknadu!
Uvek je bio tu za svoj klub, ne prestajući da mu se posvećuje ni odlaskom u penziju, okupljajući veterane FK Železničar, organizujući njihova druženja kao i odigravanje revijalnih utakmica. U tom periodu je posebno značajan njegov rad na prikupljanju podataka iz istorijata kluba, sačuvavši je od nezaborava.

Koliko je neizbrisiv trag u FK Železničar ostavio Maća, još uvek provejava u sećanju svih ljubitelja sporta kojima je plava boja u srcu. Odlazeći još uvek nedeljom na brdo, gde Želja igra svoje utakmice i gde se prolama huk sa tribina, stadiona na kojem je Maća provodio svoje najlepše trenutke i za koji je bio neraskidivo vezan,
sve dok nije otišao sa životne scene, ispraćen sa zastavom kluba koji je toliko voleo i govorom svog prijatelja i Željine legende Bore Grujičića,
nadamo se na neko bolje mesto, na kome će sresti svoje stare drugare i gde će igrati i voditi neke druge utakmice...

Detalji: Kategorija: Treneri; Objavljeno 15 januar 2019; Pogodaka: 647

Login to your account

Create an account