Zoran Đokić - Piksi

Zoran Đokić - Piksi, rođen 1961. godine u Valjevu, sticajem određenih životnih okolnosti, bavljenje sportom počinje od svog najranijeg detinstva, kada ga je majka Leposava dovela kod svog školskog druga, tadašnjeg trenera mlađih kategorija Želje, Zvonimira Tanaskovića Cona, zamolivši da pripazi Zorana, koji je odrastao bez oca, a ona je zbog prirode posla bila odsutna od kuće veći deo dana.

Zoran Đokić Piksi je debitovao u prvom timu Želje, u Valjevu protiv Krušika 1979. godine pod, kako navodi, veoma čudnim okolnostima. Tadašnji trener Železničara Mihailo Matić Maća, odlučuje da mu ukaže poverenje i uvodi ga u igru, verujući u njega kao sportistu ali i mladog čoveka, koji će bezrezervno dati svoj maksimum. Na toj utakmici Piksi, međutim, nije imao sreće. Promašio je neke izledne šanse i nije pružio svoj maksimum, verovatno kako i sam kaže zbog treme ili čega već, jer pred sam ulazak u igru bez ikakvog zagrevanja, odugovlačio je sa presvlačenjem pa ga je trener Maća, gurnuo rekavši „idi bre tamo skini se, i ulazi u igru“!

Ispostavilo se da je ta utakmica sem što je bila njegov debi za prvi tim Želje, bila svojevrsna prekretnica za dalju njegovu karijeru i samo shvatanje fudbala kao i odnosa prema samoj igri i protivničkim igračima. Popularni Piksi je važio za veoma hrabrog i temperametnog igrača, koji je davao maksimum na terenu, ne štedeći sebe ali ni protivničke igrače, ulazeći u duele sa dosta krupnijim rivalima od sebe bez imalo straha. Trener Želje Mihailo Matić Maća, nije želeo da ga uvodi u igru plašeći se „da ga neko ne ubije“, na šta mu je jednom prilikom Piksijeva majka rekla „uvedi ga neka igra, nećeš mu ti davati sahranu“.

Interesntno je još da nadimak „Piksi“, nije preuzet od nekadašnjeg Zvezdinog asa Dragana Stojkovića Piksija“, od kojeg je stariji osam godina, već po nekada popularnom crtanom filmu „Piksi i Diksi“. Na žalost došao je trenutak kada je Zoran Đokić - Piksi , zbog ozbiljnog zdrastvenog problema, 1996. godine bio primoran da prekine fudbalsku karijeru, koja je sigurno mogla biti duža i uspešnija. Fudbalski ali i životni put koji je prošao ovaj Željin as, bio je veoma buran. „Sitne građe“ ali velikog srca kao i neobuzdanog temparamenta, te osobine doprinele su da doživi puno uspona i padova ali ostane uvek istrajan u želji da da se bori za iskrene i prave vrednosti.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 09 april 2020

Pogodaka: 1618

Zoran Radovanović - Beli

Zoran Radovanović -  Beli, rođen je u Lajkovcu 1962. godine. Najranije interesovanje za fudbal, počinje slušanjem radio prenosa, u kojima će zahvaljujući rečitosti tadašnjih komentatora, koji su veoma slikovito i na momente dramatično prenosili dešavanja sa stadiona, širom tadašnje Jugoslavije, zamišljati kako je to u stvarnosti, želeći i sam da se nađe u ulozi igrača.
Međutim, stidljiv kakav je bio, za pravi fudbalski početak odlučiće se dosta kasnije, i to u mlađim kategorijama Želje, kod trenera Mihaila Matića i Budimira Milovanovića.

Na početku treniranja u mlađim kategorijama Želje, desiće se jedan zanimljiv kuriozitet. Na jednoj utakmici, tadašnji trener Želje, Stanimir Radovanović, koji mu nije bio naklonjen, nemajući dovoljan broj igrača, biće prinuđen da u igru uvede Zorana, koji tada nije mogao ni u snovima da zamisli, da će tako brzo dobiti šansu, koju će na toj utakmici itekako iskoristiti, pokazujući svoj raskošan talenat, u kome dominira izuzetan osećaj za dribling.

Sjajna igra u mlađim kategorijama, neće promaći tadašnjem strategu prvog tima Želje, Slobodanu Milovanoviću, koji već 1977. godine Zorana ubacuje u prvi tim, u kojem će igrati sve do 1981. godine kada odlazi na odsluženje vojnog roka.

Novo poglavlje u dresu Želje, Zoran će početi da ispisuje sredinom osamdesetih godina prošlog veka, kada u Lajkovac dolazi Vojkan Despotović, koji kao prvi strateg Želje, sastavlja izuzetno kvalitetnu ekipu, u kojoj će svoje mesto naći i Zoran, koji će svojim vanserijskim driblinzima i nezadrživim prodorima, doprineti da Želja skoro punu deceniju vlada Srpskom ligom, pri tom ostavljajući publiku u neverici, koja je kao hipnotisana gledala kako popularni Beli, prolazi kroz kompletnu protivničku odbranu.

Ostaće upamćeno na kraju priče, o nesumljivo jednom od najdarovitijih driblera koje je Želja imao, ali na žalost i nepopravljivom individualcu, ili kako je znao sam za sebe da kaže “divljem igraču”, da svoj talenat nije iskoristio, da dosegne do još većih uspeha i priznanja.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 20 januar 2021

Pogodaka: 896

Veljko Cvijanović - Fonten

Rođen 1935. godine u Lajkovcu, Veljko Cvijanović - Fonten, fudbalsku karijeru započeće u podmlatku FK "Železničar" 1950. godine, u periodu kada se klub takmiči u veoma kvalitetnoj ligi, gde su još igrali "Sloboda" iz Užica, valjevska "Budućnost", "Prva iskra" Barič, "Radnički" Obrenovac...

Posle odličnih igara i dve odigrane sezone, u mlađim kategorijama, pala je odluka da Veljko pređe u prvi tim. Međutim, zbog godina, trebaće mu posebna dozvola, koju će mu na DIF-u izdati poznati doktor Vojin Smodlaka, predloživši mu na pregledu da se bavi atletikom, jer mu i posle opterećenja puls nije prelazio pedeset otkucaja u minuti!

Odlučan da nastavi fudbalsku karijeru, Veljko 1952. godine nastupa za seniore "Želje", gde nekoliko sezona uspešno brani gol „plavih“. Posebno se izdvaja utakmica protiv "Mačve" u Šapcu, na kojoj je "Želja" pobedio sa 3:4 najviše zahvaljujući njegovim odličnim odbranama.

U fudbalskom svetu, nije bilo popularno biti golman, jer kada ekipa gubi najviše na udaru posle trenera je baš golman. Tako je i Veljko Cvijanović - Fonten želeo da igra kao napadač, ali - na sreću navijača „plavih“ - ipak ostaje na golu, i ulazi u red najboljih golmana u istoriji FK "Železničar".

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 20 februar 2019

Pogodaka: 1527

Radovan Jemcov - Ruskin  (1935 - 2006)

Da sport i nauka mogu da se uzajamno prožimaju, najbolje se pokazalo na primeru Jemcov Radovana, čoveka koji je bio svestran, veoma talentovan i uspešan,

rođen je u Lajkovcu 1935 godine, i za razliku od druge dece koja su prvo počela da pokazuju interesovanje za igru, Jemcov je već sa pet godina počeo da se interesuje za učenje, znajući imena svih evropskih država kao i njihove glavne gradove.

Polazak u školu doneo je nova iznenađenja, Jemcov je već tada znao da igra šah, pa je ubrzo počeo da pobeđuje svoje učitelje, dok su mu stariji đaci pretili i batinama, ukoliko ih ne pusti da ga pobede,

osnovnu školu završava sa odličnim uspehom, i upisuje mašinsku tehničku školu u Valjevu, ali uporedo sa školovanjem, veoma mnogo vremena provodi na igralištu “Želje” gde sa ostalom decom igra fudbal,
njegov talenat za igru sa loptom veoma brzo će uočiti ljudi iz kluba, pa će Jemcov ubrzo postati i standardni igrač Železničara.

Po završetku školovanja u Valjevu, upisuje mašinski fakultet u Beogradu gde uporedo sa studujama, nastavlja da igra za Želju, igrao je na poziciji veznog, odlikovo ga je odličan dribling kao i veoma precizni pasovi, njegove lopte su kao po pravilu uvek stizale u pravom trenutku do napadača, dešavalo se da i sam dovrši akciju pogotkom, mada mu to nije bila glavna uloga, više je svoje saigrače upošljavao i bio zaslužan za mnoge postignute golove.

Treba još napomenuti za studije u Beogradu, da je diplomirao mašinstvo na avio smeru, kao i da je bio jedan od najboljih studenata, zasluživši stipendiju vojnog preduzeća “Krušik” Valjevo, da bi po okončanju studija otišao na odluženje vojnog roka u tadašnju “JNA”.

U vreme služenja vojnog roka, Radovan Jemcov ili kako su ga drugari zvali “Ruskin” nije nastupao za Železničar.

Prestankom služenja vojnog roka i povratkom u Lajkovac, dobija zaposlenje u železničkoj ložionici kao mašinski inženjer, ujedno nastavivši sa igrama za “Želju”,
ali ubrzo dobija ponudu da se preseli u Bajinu Baštu, i svoje znanje i umeće primeni na usavršavanju Elektrana,
tako da će svoju poslednju utakmicu za Železničar, odigrati 1963 godine protiv Mladog Radnika iz Junkovca, oprostivši se zauvek od Želje i plavog dresa, prekinuvši tako svoju fudbalsku karijaeru, posvetivši se u potpunosti poslu i naučnom istraživanju, u kome će imati puno upeha, pa će biti priznat i van granica tadašnje Jugoslavije.

Ostaje da se pamti da je Radovan Jemcov - Ruskin bio izuzetan talenat i odličan igrač, koji je svojim kvalitetom pokazao da je pravi “Željin - As”
da je nastavio sa fudbalskom igrom, zasigurno je mogao da zaigra i u najjačim ligama u to vreme.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 01 februar 2019

Pogodaka: 1452

Pera Grujičić - Perica

Pera Grujičić, rođen je 1960. godine u Beogradu. Fudbalsku karijeru započeo je 1973. godine, kada je nastupio za najmlađu selekciju Želje.

U tada veoma talentovanoj generaciji Lajkovačke dece, Pera se, pored talenta za fudbal, istakao i veoma izraženom okretnošću i borbenošću.
Posle veoma zapaženih igara u mlađim selekcijama, u jesen 1978. godine, protiv Mačve u Bogatiću, Pera prvi put dobija šansu da zaigra za prvi tim, koju neće propustiti.
Tada će se pokazati da iz porodice Grujičić stasava još jedan sjajan fudbaler.

Pera, ili u Lajkovcu poznatiji kao Perica, u prvom timu će zaigrati prvo na poziciji srednjeg veznog, a kasnije i kao levi bek.

Posebno će se istaći u periodu od 1985. do 1989. godine, kada je Želja imao izuzetan tim sa kojim uspeva da se plasira dva ranga više, tim koji je ulivao poštovanje kod protivnika i u kojem je Perin dobrinos bio veoma zapažen, kako kod fudbalske publike tako i kod novinara, koji su davali veoma visoke ocene za njegovu igru u odbrani.

Na kraju priče o još jednom Željinom asu, pored podatka da je igračku karijeru zvanično prekinuo 1991. godine u svom matičnom klubu, moramo sa žaljenjem konstatovati i da je prava šteta, što još jedan fudbalski talenat kakav je nesumljivo bio Pera Grujičić, nije dosegao svoj maksimum.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 07 april 2020

Pogodaka: 1241

Nebojša Đukanović - Đuka

Kada je Želja osamdesetih godina prošlog veka, započinjao svoj pohod ka vrhu tabele, Vojislav Vojkan Despotović, tadašnji strateg, ali i kreator nove fudbalske filozofije, koja će "lajkovačku dizelku" prebaciti na novi pobednički kolosek, sastaviće tim kojem će se prudružiti kvalitetan i afirmisan igrač, koji će svojim igrama nesumljivo doprineti uspesima Želje - Nebojša Đukanović

Rođen u Beogradu 1959. godine, fudbalsku karijeru počinje u poznatom FK Rad, nastupivši prvo u mlađim kategorijama 1972. godine, a kasnije i za prvi tim u kojem će igrati pune dve godine. Na kratko je napustio FK Rad, odlazi u Jakovo i nastupa za FK Srem, ali se ponovo vraća u FK Rad u kojem će igrati još tri sezone, posle kojih dolazi u Lajkovac i 1985 godine oblači Željin dres.

Punih šest sezona Nebojša Đukanović Đuka, igraće u sjajnom timu plavih, komandujući odbranom Želje, podarivši joj sigurnost i snagu, a puno puta svojim dugim i preciznim loptama iz zadnje linije upošljavao napadače, mada i sam strelac veoma bitnih pogodaka za svoj tim. Možemo sasvim sigurno reći, da je Nebojša Đukanović a u fudbalskom svetu poznatiji kao Đuka, jedan od najboljih odbrambenih igrača koje je ovaj klub imao.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 18 april 2020

Pogodaka: 1370

Miroslav Ilić - Šicar  (1936 - 1995)

Rođen 1936. godine, Miroslav Ilić - Šicar odrastaće sa svoje tri sestre, a kao jedini muškarac biće veoma omiljeno dete u porodici. Još u ranom detinjstvu, zavoleće igru sa loptom, željno iščekujući trenutak da počne sa treninzima i pokaže svoj talenat.

Sa tek navršenih sedamnaest godina, Miroslav započinje svoju fudbalsku karijeru, tako što ga čelnici FK “Jedinstva”, uvidevši da se radi o velikom talentu, dovode ga u svoje redove i na Ubu će igrati u periodu od 1953. do 1956. godine.

Posle tri odigrane sezone u “Jedinstvu”, Miroslav prelazi u FK “Železničar” iz Lajkovca, gde pojačava zadnji red plavih, mada je igrao sa “obe noge” što je u to vreme bila prava retkost za fudbalera, pa je mogao igrati na bilo kojoj poziciji.

Nekoliko sezona će u timu igrati na raznim pozicijama, da bi naposletku stao na gol “Želje”, čuvajući sa dosta uspeha mrežu Lajkovčana, ponekad znajući da i u toku utakmice, kada nema “posla”, zabavlja publiku.

Na golmanskoj poziciji ostaje sve do kraja igračke karijere, noseći “Željin” dres preko petnaest godina, da bi po okončanju igračke karijere, ostao odan plavoj boji, odlazeći redovno na utakmice voljenog kluba.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 16 februar 2019

Pogodaka: 1358

Milovan Milovanović - Micko

U većini fudbalskih priča, glavni junak je neko ko daje golove ili je veoma umešan sa loptom pa tako zabavlja i uveseljava publiku, kupujući na taj način njihovu naklonost i simpatije. Retko kada se desi da to bude golman, a gotovo nikada neki odbrambeni igrač.

Međutim, da izuzeci potvrđuju pravilo, dokaz je i naša priča o Željinom odbrambenom igraču, Milovanu Milovanoviću, u Lajkovcu poznatijem kao Micko.

Rođen u Valjevu 28. oktobra 1958. godine, Micko već kao dvanaestogodišnjak dolazi u mlađe kategorije FK Železničar.

Već 1977. godine započinje i svoju seniorsku karijeru u plavom dresu, a debitovao je kao napadač, na utakmici protiv Jedinstva, ali ga je tadašnji trener Slobodan Milovanović - Šljivac, prebacio na poziciju zadnjeg veznog, odnosno, kako se to tada zvalo, prednjeg halfa.

I nije trener Šljivac nimalo pogrešio! Micko će punih petnaest godina, sve do 1992. godine sa velikim uspehom igrati na toj poziciji, ne štedeći sebe ali ni suparničke igrače. Velika ljubav prema plavom dresu, bila je u svakoj utakmici prisutna, i za ovog Željinog asa bila je imperativ više, da pruži i preko svojih mogućnosti, motivišući tako i svoje sigrače.

Kada se igra srcem, i kada ne štedimo sebe boreći se kao da je svaka utakmica ili trening bitka za opstanak ili vrh tabele, dešava se najgori trenutak za svakog sportistu, a to je povreda, koju će Micko doživeti 1992. godine. Zbog toga je morao da se rastane od svog voljenog kluba, u kojem je proveo svoje najlepše fudbalske trenutke.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 30 avgust 2020

Pogodaka: 972

Milorad Petrović - Verinac

Milorad Mića Verinac, legendarni bek Želje, rođen 29.12.1951.god u Rubribrezi, u mlađe kategorije kluba dolazi 1963. godine. Posle šest godina, kao jedan od najtalentovanijih mladih igrača, prelazi u prvi tim, u kojem će odigrati samo jednu sezonu, posle koje odlazi na odsluženje vojnog roka.

Po završetku vojnog roka 1971. godine, Mića Verinac se vraća u matični klub, i igraće punih petnaest godina na poziciji desnog beka, a povremeno i zadnjeg veznog, gde će nesebično izgarati na terenu, dajući uvek svoj maksimum. Sa tada sjajnom generacijom Želje uspeo je 1976. godine da osvoji prvo mesto i plasira se u viši rang, u drugu Srpsku ligu, koja je u tadašnjoj Jugoslaviji, bila dosta kvlitetan rang takmičenja, a Mića iako defanzivac, sa postignutih jedanaest golova, imaće velike zasluge za taj uspeh.

Mića Verinac je bio omiljen kod svojih saigrača ali i publike, posebno ženskog dela, gde je važio za velikog šmekera. Svoju oproštajnu utakmicu, odigrao je protiv Hajduka sa Liona 1984. godine, koja je završena bez golova. Mića je mnogo voleo Želju, pa je i po završetku igračke karijere nastavio da aktivno pomaže svoj klub, predvodeći ga jedne sezone i kao njegov predsednik. Mića je bio i ostao deo velike Željine porodice.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 28 januar 2021

Pogodaka: 910

Milorad Pakić - Mića

U veoma bogatoj i dugoj istoriji Lajkovca, teško da je ispričano više anegdota i drugih priča, a da se u njima ne pominje ime Milorada Pakića Miće.
Rođen 1936. godine u Beogradu, Mića Pakić postaće svojevrsna institucija boemskog života u Lajkovcu.

Ovaj nenadmašni šarmer i šaljivdžija, zbog prirode svog posla seli se u Beograd, ali će i pored toga provoditi više vremena u Lajkovcu, družeći se sa svojim starim drugarima.

Može se reći da je Mića je bio svestrana ličnost, voleo je sport a posebno fudbal, tako da je veoma rano počeo da trči za fudbalskom loptom, priključivši se prvom timu Želje, sa tek napunjenih šesnaest godina, uz specijalnu dozvolu DIF-a.

Pune četiri godine, sve do 1956. godine, igraće sa dosta uspeha u FK Železničar, kada će iste godine otići u Skoplje, na odsluženje vojnog roka.
U Skoplju će igrati za vojni klub "Naša Krila", gde će zbog svojih odličnih igara biti zapažen od čelnika Rabotničkog, u kojem će i igrati po završetku vojnog roka.
Fudbalska avantura u Rabotničkom, trajaće samo jednu sezonu, zbog velikog pritiska iz Lajkovca, a posebno oca Mladena, vratiće se u Želju da bi u plavom dresu odigrao još dve sezone sa puno kvalitetnih utakmica, od kojih je posebno ostala u sećanju ona protiv Radničkog Novi Beograd, završena rezultatom 4:3 za Želju, na kojoj je Mića prosto briljirao i čije su bile najveće zasluge za pobedu nad tada favorizovanim protivnikom.

Krajem 1959. godine, Mića odlučuje da napusti FK Železničar i preseli u Slavonski Brod, da bi igrao za tadašnji BSK, koji je bio član i vodeći tim u tadašnjoj Republici Hrvatskoj.
Zasluge za Mićin prelazak imao je Živojin Marković Žika koji je naše "pruge prag", fudbaler za kojeg se smatralo da možda ima naj precizniji i najjači šut u Jugoslaviji.
Uz to Žika će u svojoj karijeri promeniti preko devedeset klubova!
Kada su svi pomislili da Mićina fudbalska karijera nezaustavljivo napreduje, dešava se ono najgore za jednog sportistu - povreda! Teška povreda desne potkolenice, koja se komplikuje i prerasta u upalu, primoravši ga na dugotrajno lečenje.

Po okončanju lečenja Mića se opet vraća u FK Železničar u kojem će nastaviti sa dobrim igrama, to neće promaći ljudima iz FK Sloboda, koji će uspeti da privole Miću da svoju karijeru nastavi u Užicu,
sa timom za koji se tada tvrdilo da je najkvalitetniji u Sribiji, sastavljen od sve samih reprezentativaca.
Dobre igre u Slobodi kao i Đorićevo posredovanje, rezultiraće dogovor sa legendom jugoslovenskog i svetskog fudbala Miljanom Miljanićem, da Mića svoju karijeru nastavi u Španiji.
i kada se približio trenutak da posle tri odigrane sezone u Užicu, počne polako sa pakovanjem kofera, na red dolazi kobna utakmica sa Novim Pazarom, utakmica na kojoj će Mića doživeti tešku povredu, biće hitno prebačen u Beograd i operisan na Banjci.
Ta kobna 1963. godina, u kojoj je povreda sprečila Milorada Pakića da dosegne sam fudbalski zenit, zamenivši, prelepe fudbalske terene Španije bolesničkom posteljom.

Kada je povreda konačno sanirana, žar za igrom i radovanje životu, pronalazi povratkom u svoju rodnu varošicu, obukavši ponovo najdraži dres plave boje.
Majstor pas igre i centar šuta Milorad Pakić Mića, u dresu FK Železničar poslednji put na teren će istrčati protiv Kolubare iz Lazarevca 1968. godine,
oprostivši se tako od navijača, koji će dugo pamtiti Miću ne samo kao fudbalera, već i kao čoveka sa duhom večitog dečaka.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 09 februar 2019

Pogodaka: 2635

Milorad Ivanović - Labud

Rođen davne 1927. godine u Lajkovcu, i to samo dva meseca pre osnovanja FK Železničara, kluba u kome će kasnije i završiti igračku karijeru.
Milorad Ivanović svoje prvo fudbalsko iskustvo stiče veoma rano, kada 1940. godine dolazi u FK Borac, u kojem i dobija nadimak “Labud” po kojem će kasnije biti preroznatljiv.
U Borcu ostaje sve do 1944. godine, kada na nagovor tadašnjeg trenera Milana Koščićarića,
prelazi u FK Železničar.

Prvu utakmicu u plavom dresu, odigrao je protiv Jedinstva na Ubu i početak je bio više nego uspešan, Želja je kao gost slavio sa 1:2.
Milorad Ivanović - Labud je posle te utakmice postao standardni Željin prvotimac,
u početku je igrao na poziciji napadača, da bi kasnije bio prebačen u sredinu, tačnije na mestu spoljnog veznog, uspešno prekidajući napade protivničkih ekipa, a veoma često pomažući i u fazi napada.

Ovaj izvanredan fudbaler, koji se odlikovao hrabrošću i brzinom, svoju poslednju utakmicu,
odigraće u Lajkovcu 1962. godine, i to protiv Vreočke Turbine,
kada će staviti tačku na svoje aktivno igranje i tako zauvek skinuti plavi dres.

Ali u srcu Milorada Ivanovića - Labuda, istinski sjajnog fudbalera, Željinog - Asa, plava boja kao i trenuci koje je proveo igrajući za svoj najdraži klub, ostaće neizbrisivi.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 02 februar 2019

Pogodaka: 1525

Mile Milić

Rođen 06.10.1952. godine u Lajkovcu, potiče iz fudbalske porodice, sin je Željine fudbalske legende, Radomira Milića Rake. Inače, iz porodice Milić, plavi dres su još nosili njegov brat Miloš i sinovci Vladimir i Aleksandar.

Milov fudbalski početak se vezuje za 1966. godinu i omladinski pogon Železničara, u kojem će igrati naredne dve godine. Naime, 1968. godine odlazi u Suboticu na školovanje, gde uporedo sa učenjem nastavlja sa aktivnim igranjem u Fudbalskom klubu Bačka, koji važi za klub sa izuzetno dugo tradicijom, s obzirom da je osnovan 1903. godine.

Igrajući za omladince FK Bačka, koja se tih godina takmičila u izuzetno kvalitetnoj ligi Vojvodine, imao je mogućnost da se igrački dodatno afirmiše i unapredi svoju igru, sve do 1971. godine, kada se vraća u Lajkovac i počinje sa igrama u seniorskom pogonu Želje.

Igrao je na poziciji veznog, bio je veoma stabilan (niskog težišta) i jak u duelu, izgarao je svim srcem za plavi dres punih petnaest sezona, sve do 1986. godine i utakmice protiv Radinca, kada se oprašta od svog voljenog kluba u kojem je porodica Milić generacijama učestovala u kreiranju najvećih uspeha Železničara u njegovoj dugoj istoriji.

Detalji

Autor Pavle Matić

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 26 jul 2021

Pogodaka: 1310

Milan Vasić - Mitoda  (1949 - 2011)

Početak ove priče sličan je kao u čuvenoj legendi o revolverašu Doku Holideju, rečenicom: “Došao je tiho i ušao u legendu”.
Takav početak odgovara opisu skromnog i povučenog fudbalera, kakav je bio Milan Vasić Mitoda, rođen 1949. godine u Čibutkovici, koji će još kao dečak doći u Lajkovac.

Zbog svoje ćutljive prirode, biće neophodno da ga tadašnji njegov drugar Dragan Tadić - Sije, bukvalno “dovuče” na igralište, gde će se priključiti mlađim kategorijama Želje.
Uvidevši u klubu o kakvom se talentu radi, veoma brzo ga prebacuju u prvi tim, gde će Mitoda pojačati napad plavih.

Na terenu će Mitoda, biti od velike koristi timu. Imao je odličan udarac, kako bi fudbalski rekli “iz mesta”, postigavši i nekoliko odlučujućih golova.
Kretao se uz levu i desnu liniju, trčeći tako lagano sa loptom, da su se njegovoj lakoći igranja podjednako divili publika i igrači.

Sreća, na žalost, nije pratila Mitodu. Posle nekoliko uspešnih godina igranja za voljeni klub, dve teške povrede omele su ovog sjajnog igrača u daljoj karijeri, pa će poslednji put istrčati na teren u Željinom dresu, protiv FK Proletera iz Vranova 1976. godine, oprostivši se od svojih navijača i otišavši iz fudbala tiho, kako je i došao.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 14 februar 2019

Pogodaka: 1435

Dragoslav Mitrović - Roske  (1931 - 2004)

Selo Kopljare poznato je, kako i samo ime govori, po izradi kopalja, ali i po tome što je samo dva dana uoči istorijskog skupa u Orašcu, ugostilo vođu Prvog srpskog ustanka Karađorđa.
Iz tog šumadijskog mestašca, 1940. godine, u Lajkovac će se kao devetogodišnjak doseliti Dragoslav Mitrović Roske.

U početku je stanovao u nekadašnjoj “Koloniji” koju su činile železničke zgrade, i gde će napraviti svoje prve fudbalske korake. Igrajući za FK “Koloniju” takmičio se protiv lokalnih ekipa, “Trijangle”, “Badnjače”, “Guskovače”, a posebno su mu bili dragi, tradicionalni susreti “Gornjana” i “Donjana”.

Posle nekog vremena dođe trenutak da Roske svoje dečačko šutiranje lopte na lokalnoj livadi preseli na ozbiljnije terene, pa tako 1947. godine pristupa velikoj porodici FK “Železničar”, da bi već posle dve godine debitovao na utakmici protiv “14 Oktobra” u Kruševcu,
zamenivši povređenog Milorada Ivanovića, doprinosi pobedi svog tima od 1:2, ustalivši se tako na poziciji centarhalfa.

U to vreme način igranja je bio nešto drugojačiji, pa se više forsirao napad sa preskakanjem sredine terena, takozvano “bunarenje”, Roske kao izrazito visok igrač, veoma je bio uspešan u igri glavom, uspevajući da većinu protivničkih napada lako osujeti.
Dugo godina će biti nezamenljiv na toj poziciji, sve do jedne utakmice u Lajkovcu, kada će doživeti težu povredu desne noge, posle koje prestaje sa aktivnim igranjem.

Kao aktivan igrač Dragoslav Mitrović je puno značio za klub, bio je pouzdan oslonac u odbrani, ali i veoma omiljen saigrač, vedrog duha, uvek spreman za pesmu i šalu,
mada ništa manji njegov doprinos neće biti ni po prestanku igranja.

Kao dugogodišnji član “Željine” uprave, a ujedno radeći u Beogradu na mnogim značajnim i odgovornim mestima na Železnici, bio je u mogućnosti da pomaže klubu, što je Roske i činio.
Zaslužan je između ostalog i za odlazak kluba u Poljsku i odigravanje prve međunarodne utakmice protiv “Polonije” u Varšavi.

Pored “Želje”, Roske je mnogo voleo Kolubaru i na njoj Jolića vodenicu, bio je strastveni ribolovac.
Često je odlazio u kafanu, uživajući u boemskom životu sa svojim drugarima, gde bi kada popije koju čašicu više, znao da traži da mu pevaju “Pred Milkinom kućom” njemu veoma dragu pesmu, jer je najviše voleo svoju suprugu Milku.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 13 februar 2019

Pogodaka: 1560

Dragan Vukašinović - Vukas

Dragan Vukašinović – Vukas, rođen 1942. godine u selu Pepeljevcu, opština Lajkovac, još kao učenik Valjevske gimnazije,
pokazaće svoj raskošan talenat za sport, nastupivši na opštinskim i regionalnim takmičenjima srednjih škola, u više disciplina.

Takmičenja u raznim disciplinama nastaviće i na studijama ekonomije u Beogradu, i to sa dosta uspeha, osvojivši prva mesta u krosu, trci na 100 metara, skoku u dalj i bacanju kugle.

Međutim, ono što nas najviše zanima je fudbalska karijera ovog svestranog sportiste, početak koji se vezuje za 1960. godinu i FK “Pepeljevac”, gde posle tri odigrane sezone, 1963. godine potpisuje za FK “Železničar”.

Slobodno možemo reći da je njegovim dolaskom “Železničar” značajno pojačan, jer se radilo o veoma talentovanom igraču, sposobnom da igra na svim pozicijama, mada će najduže igrati na poziciji veziste.
Igrao je Dragan skoro punih jedanaest godina u “Želji”, sa izuzetkom jedne polusezone, kada je zaigrao za FK “Radnički” iz Obrenovca.

Bio je veoma odgovoran i kvalitetan igrač, a svim simpatizerima i navijačima “plavih”, ostaće u sećanju i po postignutom golu protiv Beogradskog “Partizana”, sa preko šezdeset metara!

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 18 februar 2019

Pogodaka: 1670

Dragan Milekić - Bika  (1956 - 2009)

Dragan je kao veoma mlad došao u FK Železničar, gde prolazi sve mlađe kategorije, da bi već kao sedamnaestogodišnjak prešao u seniorski pogon.
U prvoj postavi plavih zaigraće na poziciji centarhalfa, ističući se izuzetnim fizičkim sposobnostima, ali i ogromnom požrtvovanošću.

Zanimljivo je da iako nije bio naročito visok, uspešno je dobijao vazdušne duele, dajući dodatnu sigurnost odbrani svog tima,
mada se dešavalo da ga treneri prebacuju i u napad, u situacijama kada je trebalo preokrenuti rezultat, računajući na Draganovu sjajnu skok igru.

Dragan Milekić ostao je zauvek upisan u istoriji FK Železničar, jer svojim igrama ali i nesebičnim zalaganjem u kome nije štedeo sebe ali ni protivničke igrače, to sigurno zaslužuje.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 26 mart 2021

Pogodaka: 966

Branko Marković - Lune

Kada ste odabrani, da u ovom svetu svojim darom uveseljavate ljude i činite da se oni zbog vas i vašeg umeća osećaju bolje, onda ste privilegovani, jer imate talenat  sa kojim možete što drugi ne mogu i ne umeju.

Rođen 1961 godine u Lazarevcu, Branko Marković - Lune, dobivši talenat za igru sa loptom, još kao dete počeće da igra fudbal na poljanama kraj reke Kolubare, kao i na čuvenoj “Gilinoj bari”,
mameći pažnju prolaznika, koji su zastajali da vide sićušnog vragolana sa loptom, koji je od svojih vršnjaka bio izgledom sitniji i nežniji, ali sa svojom igrom ličio na pravog fudbalskog čarobnjaka.

Već sa trinaest godina, Lune će početi u mlađim kategorijama Želje, sa generacijom koja je je bila izuzetno talentovana i uz koju će njegov talenat još više doći do izražaja,
prva Lunova utakmica protiv Spartaka gde kod nerešenog rezultata, Lune dribla kompletnu protivničku odbranu, prinudivši ih da naprave penal i tako donese pobedu svom timu.

Posle sjajnih igara u mlađim kategorijama, dolazi i taj trenutak kada će Lune zaigrati i za prvi tim Želje, bilo je to u Banji Koviljači 1980 godine, gde će domaće Gučevo pobediti Želju sa 3:1 a utešni gol za plave će postići baš Lune, i tako nagovestivši još bolje igre i golove za svoj klub, da bi na žalost posle samo te odigrane sezone, Lune otišao na odluženje vojnog roka.

Kada se po okončanju vojnog roka, Lune vraća u redove plavih, biće to period kada počinje fudbalska renesansa, ne samo za FK Železničar već i za Lajkovac, jer sredinom osamdesetih klub će oformiti veoma jaku ekipu, kojom će upravljti Vojkan Despotović, a veoma značajna poluga tog tima, biće i Lune.

U svoju nezustavljivu vožnju ka vrhu, sa Lajkovačke štacije, krenuće Željina dizelka, u čijoj će posadi svoje mesto imati i Branko Marković - Lune, da sa ovim timom “Želje” ispuni decenijska očekivanja Lajkovčana i klub konačno zaigra u što višem rangu.

I tako je Želja u veoma kratkom roku ostvario svoj cilj, zaigravši konačno u prvoj srpskoj ligi, u to vreme sa izuzetno jakim timovima, igravši sa njima utakmice, od kojih će neke od njih   postati “legendarne”, a na kojima će svoj veliki doprinos dati ovaj majstor fudbalske igre, gde je neretko proglašavan za igrača utakmice, te svojim igrama i golovima donosio pobedu svom timu, pa iz tog razloga zavređuju da ih pomenemo:

Mladi Radnik i Železničar  iz Požarevca, Timok Zaječar, Železničat Niš, Radnički Novi Beograd….

Početkom devedesetih, tačnije 1993 godine, Lune će odigrati svoju poslednju utakmicu u plavom dresu, jer iako nije ostvario svoj pun potencijal, pre svega zbog svog boemskog života,
pamtiće se Lune kao veoma brz igrač, sjajnog driblinga veoma preciznog šuta, posebno iz prekida, sve u svemu pravi Željin As i veliki miljenik Lajkovačke publike, koju je svojim igrama i golovima godinama uveseljavao, nebrojeno puta izmamljujući gromoglasne aplauze, čiji se vremenski eho još može čuti na “Željinom brdu”, gde sećanja na majstore fudbalske igre, nikada ne blede...

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 24 mart 2019

Pogodaka: 3030

Božidar Maksimović - Biba

Da je predratni Lajkovac pored železnice, bio i sportski veoma zanimljiva varošica, pokazalo se i u slučaju Božidara Maksimovića - Bibe,

rođenog 1912. godine u Mladenovcu. Ovaj talentovani fudbaler, svoje prve fudbalske korake napraviće u tadašnjem timu Vojvoda Katić, gde igra sve do 1933. godine, kada krajem te iste godine dolazi u Lajkovac, zaposlišvši se na železnici kao mašinovođa.

Kada je Biba upoznao našu varošicu, bila je to ljubav na prvi pogled, jer pored železnice Lajkovac jer bio poznat i po FK Železničar, u kojem će Biba nastaviti svoju igračku karijeru. Ne treba puno opisivati koliko je za klub značio dolazak takvog asa, jer važio je za jednog od najboljih fudbalera tog vremena.

Koliko je Biba bio uvažavan i omiljen u redovima Želje, govori podatak da su ga saigrači puno puta birali za trenera.

Razloga za to je bilo na pretek, jer pored plemenitosti i pozitivne energije koju je širio oko sebe, bio je pravi umetnik sa fudbalskom loptom, kretao se lagano i isto tako postizao golove, stvarajući utisak da ništa lakše nema od igranja fudbala.

Retkost je da “mađioničar” otkriva svoje tajne, ali u slučaju Bibe Maksimovića, svoje tajne je voleo da podeli sa mlađim saigračima, pa je tako podučavao i Slobodana Radovanovića, Matorog Musu,

učeći ga kako se lopta udara i vadi špicem iz blata ili vode (većina terena u to vreme, bila je u dosta lošem stanju) a što je još važnije ,kako što lakše pogoditi protivničku mrežu.

Jedan događaj iz tog perioda zavređuje da se pomene:

Svi su znali da Biba kod kuće ima rezervnu fudbalsku loptu, što je u to vreme bila prava retkost!

Tako na jednoj utakmici probuši se fudbalska lopta, a nemajući rezervnu ljudi iz kluba otišli su kod Bibe po drugu loptu, i pošto je Biba bio na poslu, loptu im pozajmi njegova supruga Neda, pa tako Želja sačuva bodove.

Šezdesetih godina prošlog veka Biba odlazi da živi u Beograd, ali to ga neće sprečiti da dolazi u Lajkovac i posmatra utakmice voljenog kluba, jer u srcu ovog majstora fudbalske igre, “Želja” je zauvek zauzeo svoje mesto.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 07 februar 2019

Pogodaka: 1348

Borivoje Živković - Bora Lija  (1930 - 1988)

Nekada davno, još pre Drugog svetskog rata u Lajkovcu je bila jedna poljana koja se nalazila kod kako se tada zvalo Leksendrića mlina. Na toj livadici kao i prostoru kod lajkovačke pijace, svoje prve fudbalske korake napraviće Borivoje Živković, poznatiji kao Bora Lija.

Rođen 1930. godine, ovaj Lajkovčanin je još kao dečak pokazivao talenat za sport, pričalo se da ima neku urođenu kondiciju, i da bez puno treninga može dosta da istrči.

U svom prvom klubu, FK Trijangli, kako se tada zvao lokalni klub u kojem su se okupljali dečaci iz kraja, bio je glavni igrač, a kao veoma mlad ubrzo prelazi u FK Železničar.
Početak u Želji traje kratko, Bora zbog školovanja, 1949. godine odlazi u Skoplje, tamo će provesti dve godine, i po završetku školovanja,1951. godine vraća se u Lajkovac, i ponovo se priključuje FK Železničar.

Uprkos obavezama na poslu, zbog kojih je morao da izostaje,
odigraće puno kvalitetnih i važnih utakmica za svoj klub, od kojih treba napomenuti u Kovačevu protiv Mladosti koju Želja dobija sa 1:3, gde je Bora u odbrani bio neprelazan ili kvalifikacionu utakmicu protiv Radničkog iz Šapca, u kojoj Želja slavi kao gost sa 0:1, pa u Lajkovcu protiv FK Fagrama, kada za jedini pogodak Želje zasluge pripadaju Bori i njegovom centar šutu iz kojeg će gol postići Jemcov.

Tu je i čuvena utakmica finala valjevskog kraja, odigranog u Lajkovcu protiv Metalca i pobeda Želje 2:1, posle koje će Bora najaviti skori svoj odlazak, rečima: “Čiča može u penziju”.

Utakmica protiv Vreočke Turbine koju će Lajkovčani izgubiti sa 3:2, biće i poslednja na kojoj će Bora istrčati u plavom dresu. Ovaj Željin  As ostaće upamćen ne samo kao odličan igrač, već i kao čovek vedrog duha, uvek nasmejan,
koji je pored svog Želje, mnogo voleo Kolubaru i pecanje.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 05 februar 2019

Pogodaka: 1638

Bogdan Branković - Bulja

U Lajkovcu 1953. godine rođen je Bogdan Branković - Bulja, veliki fudbalski talenat, koji će svoje prve fudbalske korake napraviti van Lajkovca, u FK Železnik gde se školovao.
Te 1969. godine omladinski pogon FK Železnik se takmičio u izuzetno kavalitetnoj ligi, u kojoj su još bili I Crvena Zvezda, OFK Beograd, Partizan… Uopšte najbolji Beogradski klubovi.
 
Posle tri godine provedenih u Beogradu, 1972. godine Bogdan se vraća u rodni Lajkovac, i to u godini kada FK Železničar obeležava 45 godina postojanja.
Tim povodom odigraća se turnir omladinskih ekipa, na kojem će po prvi put u Željinom dresu zaigrati i Bogdan.
Njegov debi pred domaćom ekipom bio je više nego uspešan, pobeđena je ekipa Jedinstva sa Uba sa 4:1,  u kojoj je tada igrala izuzetno uspešna generacija, iz koje će kasnije proisteći Dušan Savić kao najpoznatije igračko ime.
To Bogdana nije sprečilo da na toj utakmici pokaže sve svoje kvalitete i ponese glavne zasluge za visoku pobedu Želje.
 
Tadašnji trener prvog tim Želje, Stanko - Pop kada je video o kakvom se igraču radi, odmah ga je uvrstio u ekipu, tako je Bogdan iste godine imao još jedan debi, ovaj put za seniorski tim FK Železničar,
igrajući revijalnu utakmicu protiv Beogradskog Partizana, koju će plavi izgubiti sa 1:2, ali će prikazati odličnu igru.
I na ovoj utakmici Bogdan će biti jedan od zapaženijih aktera, uspešno čuvajući krilo Partizana Boška Đorđevića.
 
Punih jedanaest sezona Bogdan će nositi plavi dres, igrajući veoma kvalitetno posebno na poziciji centarhalfa i tako doprinevši uspesima voljenog kluba.
Treba istaći da, i pored igranja u fazi odbrane, jedne sezone kada je Želja ušao u viši rang, Bogdan je sa trinaest postignutih pogodaka, bio treći strelac u svom timu, kao i da je sve zamisli trenera znao uspešno sprovesti na terenu.
 
Poslednji put će istrčati na teren u dresu Želje, 1983. godine  protiv Sloge iz Petrovca na Mlavi, završivši tako svoju igračku karijeru,
ali ljubav i prvrženost klubu, ovog Željinog - Asa, zadržaće još nekoliko godina uz Želju, radeći jedno vreme i kao pomoćni trener.

Detalji

Kategorija: Željini - Asovi

Objavljeno 04 februar 2019

Pogodaka: 1316