Čudne su ljudske sudbine, posebno kada ih život isprepliće onako kako samo on zna i ume, ova priča počinje posle drugog svetskog rata kada mladi par Radulović dolazi da živi u jedno malo ali nadaleko poznato železničko mesto, Lajkovac.
Njihova imena su Bosiljka i Stojadin. Stojadin je bio vojno lice i zbog potrebe vojne službe prebačen u lajkovac, dok je Bosiljka ili kako su je kasnije prozvali Boška, bila prosvetni radnik pa je počela da radi kao učiteljica u lajkovačkoj osnovnoj školi, a kasnije postala i prvi osnivač školske čitaonice, tako što je njen muž Stojadin iz Beograda doneo knigu pod nazivom "Seoska učiteljica" i poklonio je školi.
Boška i Stojadin su vrlo brzo osvojili srca Lajkovčana, i bili su izuzetno voljeni i poštovani, ali kako to obično biva već 1954 godine Stojadin opet zbog službe morao je da se sa porodicom preseli u Beograd, i tako se se zauvek presele iz Lajkovca,.
Kada su napuštali Lajkovac, na železničkoj stanici se odigrao nesvakidašnji događaj, cela osnovna škola je došla da ih isprati, ali umesto toga đaci su posedali na prugu, pokazavši tako da ne žele da ih učiteljica Boška ostavi, Stojadin je morao da zamoli otpravnika voza da ne zove policiju i da im da desetak minuta da se oproste i raziđu, po pričanju Željka Radulovića Nešinog rođenog brata za porodicu Radulović to je bio izuzetno emotivan trenutak i "najlepši ispraćaj njihove dobrote iz Lajkovca“
Tri godine po odlasku porodice Radulović iz Lajkovca tačnije 13.Septembra 1959 godine rodiće se Nenad Radulović - Neša, frontmen grupe "Poslednja igra leptira" koji će kao dete provesti u Lajkovcu samo jedno popodne, kao u stihovima pesme "jedan dan života" biti sudbinski predodređeno da baš u Lajkovcu, ovaj umetnik koji nas je prerano napustio, dobije večno obeležje, bronzanu memorijalnu ploču na kojoj su ispisani stihovi
"U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge, i meni i njemu krila se stežu"
- Detalji
- Kategorija: Podsetnik
- Objavljeno 19 avgust 2017
- Pogodaka: 1179